Žene u Vojsci: Spremnost, Stereotipi i Put ka Meritokratiji

Pitanje učešća žena u vojsci i njihove fizičke i psihičke spremnosti za ovaj zahtevan poziv već dugo izaziva žustre rasprave. Često se svodi na opšte mesto, na stereotipe i životinjske nagone, umesto na ozbiljnu analizu individualnih kapaciteta i potreba savremene odbrane. Suština debate ne bi trebalo da bude u tome da li su sve žene sposobne ili svi muškarci nesposobni, već kako da sistem omogući da najsposobniji i najspremniji, bez obzira na pol, budu na pozicijama na kojim se mogu najbolje realizovati.

Suština vojnog poziva: Više od "životinjskog nagona"

U diskusijama se često ističe da se osnovna uloga vojske svodi na instinkt za preživljavanjem i neutralisanjem pretnje. Međutim, savremeni vojni poziv je daleko kompleksniji od te redukcionističke slike. Da, postoji element surovog izvršnog čina, ali vojska nije samo jurnjava za puškama i valjanje u blatu. Ona obuhvata logistiku, komunikacije, inženjering, cyber odbranu, medicinu, obaveštajni rad i strategko planiranje. Čak i u borbenim jedinicama, presudan faktor nije uvek gruba snaga, već izdržljivost, taktička inteligencija, hladnokrvnost, timski rad i sposobnost donošenja odluka pod pritiskom. Upravo na ovim poljima mnoge žene mogu pokazati izuzetne rezultate.

Prokletstvo generalizacije: "Žene" nasuprot "pojedinki"

Najveća zabluda u ovoj temi je generalizacija. Tvrdnje da "žene nisu za vojsku" ili da "muškarci su po prirodi jači" posmatraju polove kao monolitne grupe. Ova jako loša stvar vodi ka predrasudama i stereotipima koji sputavaju individue i narušavaju kvalitet celokupnog sistema. Kao što među muškarcima ima onih koji nisu fizički predisponirani za napore vojničkog poziva, tako i među ženama i te kako ima pravih lavica - psihički i fizički spremnih, izdržljivih i snažnih. Merenje sposobnosti prosekom ili procentima u opštoj populaciji je pogrešno kada se radi o profesionalnom pozivu koji podrazumeva rigoroznu selekciju. Bitno je da li pojedinačna osoba, muškarac ili žena, može da ispuni postavljene standarde.

Fizička sprema: Mit o nepregazivim razlikama

Neosporno je da postoji biološka razlika u sirovoj fizickoj snazi u korist muškaraca u proseku. Međutim, vojni standardi nisu postavljeni za prosečnog čoveka, već za najsposobnije. Žensko telo je otpornije na određene vrste bola i stresova, a izdržljivost nije isključivo muška karakteristika. Norme za fizičku proveru se razlikuju za muškarce i žene upravo zbog fizioloških razlika, što je standardna praksa i u sportu. Ključno je da se unutar tih različitih normi postigne nivo kondicije neophodan za obavljanje dužnosti. Mars od 10, 20 ili 40 kilometara sa opremom zahteva volju i trening, a ne samo muskulaturu. Ima žena koje to mogu bez većih problema, kao što ima muškaraca koji to ne mogu. Pitanje nije u tome da li procentualno više muškaraca može da nosi težak mitraljez, već da li postoji dovoljan broj žena koje to mogu i žele, i da li sistem omogućava njihovu identifikaciju i angažovanje.

Psihološka sprema i borbeni instinkt

Tvrdnje da ženama nedostaje životinjski nagon za odbranu i borbu su krajnje netačne. Instinkt za zaštitu i preživljavanje je ljudski, a ne muški. Majčinski instinkt u opasnosti može biti podsticaj za neverovatnu hrabrost i agresiju u odbrani potomstva ili zajednice. Istorija je puna primera žena koje su se borile prsa u prsa sa neprijateljem, od partizanki u Drugom svetskom ratu do savremenih kurdisk pesmerga. Neka istraživanja čak ukazuju da su žene u određenim situacijama hladnokrvnije, operativnije i bolje u strategkom planiranju. Sposobnost za analizu, strpljenje i sagledavanje šire slike su neprocenjive vojničke vrline u modernom ratovanju.

Izazovi integracije: Privilegije, predrasude i dvostruki aršini

Kritike upućene ženama u uniformi često se tiču navodnih privilegija i dvostrukih aršina. Priča se da su oslobođene težih dužnosti, da im kolege nose opremu, da se "vade" na menstrualni ciklus. Ovdje se javlja ključni problem: ako takvi slučajevi zaista postoje (a verovatno postoje, kao što postoje i muškarci koji izbegavaju dužnosti), to je problem loše selekcije, discipline i menadžmenta, a ne polova. Vojska koja dozvoljava da bilo ko, muškarac ili žena, bude balast za službu jer ne obavlja svoj deo posla, ima sistemski problem. S druge strane, postoji i problem šikaniranja i omalovažavanja žena koje su tu ozbiljno, koje su prošle iste muke i koje svoj posao obavljaju odlično. Ovakvo sputavanje talenata šteti jedinici u celini.

Stanje u konkretnim vojskama: Od "socijalne ustanove" do elitnih jedinica

Rasprava često zaluta u analizu stanja u pojedinim vojskama, gde se primaju ljudi "pošto-potpo" da bi se popunile kvote i obezbedila zarada, što vodi do pada kvaliteta i fluktuacije. U takvom okruženju, bilo da su u pitanju muškarci ili žene, dolaze oni kojima je to poslednja opcija, a ne poziv. To je problem doktrine, finansija i društvene vrednosti koju se pridaje vojnom pozivu. Nasuprot tome, u razvijenim i profesionalnim vojskama širom sveta, žene se uspešno integrišu u sve rodove, od pesadije i tenkista do pilota i komandanata. Izraelski IDF je najpoznatiji primer obavezne regrutacije oba pola, gde žene obavljaju brojne borbeno podržavajuće i čak borbeno zadatke, prilagođene sposobnostima. U SAD, Velikoj Britaniji, Skandinaviji, žene služe u specijalnim jedinicama i komanduju misijama.

Put napred: Meritokratija umesto polne podele

Rešenje nije u besmislenom forsiranju ravnopravnosti gde se svi guraju redom bez obzira na pol, niti u zatvaranju vrata polovini populacije. Rešenje leži u meritokratskom principu. To podrazumeva:

• Jasne, zahtevne i transparentne kriterijume za svaku poziciju, koji se tiču konkretnih veština i sposobnosti potrebnih za obavljanje dužnosti.
• Strogu selekciju koja će propuštati samo najspremnije, najzdravije i najsposobnije, bilo da su muškarci ili žene.
• Eliminisanje predrasuda unutar sistema - kako od strane nadređenih, tako i od strane kolega - kroz edukaciju i jasne procedure.
• Omogućavanje svima koji ispunjavaju uslove i imaju volju da podnesu sav teret tog poziva da budu deo tima.

Umesto pitanja "Da li su žene za vojsku?", trebalo bi postavljati pitanje: "Da li je ova konkretna osoba, sa svojim specifičnim sposobnostima, prava za ovu specifičnu dužnost?"

Zaključak: Snaga u različitosti i sposobnostima

Vojska, kao ogledalo društva, treba da teži ka tome da najbolji budu na pravom mestu. Isključivanje žena na osnovu generalizacije znači gubitak potencijalno izvanrednih strelaca, pilotkinja, medicinskih sestara, inženjerki, obaveštajki i stratega. Istovremeno, nepromišljeno ubacivanje žena bez rigorozne selekcije i samo da bi se ispunile kvote diskredituje one koje su zaista sposobne i dovodi do opasnih situacija. Kvalitet mora da bude ispred kvantiteta. Konačno, prava ravnopravnost ne znači da su svi isti, već da svi imaju jednaku priliku da se dokažu i da se vrednuju po svojim dostignućima, a ne po predodređenim ulogama. Tek tada će društvo, a samim tim i njegova odbrana, moći da računa na najsposobnije, bez obzira na polni organ.